Kada u Vinkovcima spomenete ime Stevea Gaunta pojavi se osmjeh i rečenica “on je naša legenda”.
Ovaj tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
AUT0RI: Dino Stanković i Draženka Franjić
Sa Steveom Gauntom upoznala sam se u njegovom pubu – pravom engleskom pubu. Dočekao me uz široki osmijeh, zagrlio kao staru prijateljicu i ubrzo mi objasnio razliku između engleskog i našeg puba. “Vlasnik puba u Engleskoj živi tu, a gosti se druže i razgovaraju međusobno. Nema tu onog kao u vašim kafićima i pubovima, svatko razgovara za svojim stolom.”
Iako sam imala tremu dok sam postavljala opremu za snimanje, jer Steve je ipak radio kao fotograf i snimatelj, on se ponašao tako prirodno i opušteno, da sam se i ja ubrzo opustila. A, onda je krenuo razgovor baš kao u svakom pubu, opušten i prijateljski.
Kako si dopremio telefonsku govornicu u Vinkovce
To je bilo jako jednostavno. U Vinkovce je došlo dosta humanitarne pomoći, ali nije sve što je došlo bilo korisno. Nisu znali što ljudi trebaju. Ja sam bio na sastanku s jednom humanitarnom organizacijom i rekao im da je to dobro, ali bolje da uzmete samo jedno malo mjesto i vidi što oni rade i što trebaju i donesi im. Bili smo zajedno u selu Cerić koje je bilo totalno uništeno. Ja sam bio blizu, u Maloj Bosni i mi smo vidjeli kako je to selo izgledalo…bez ijedne kuće na kraju.
Kod mene je došla po popis jedna žena koja je radila za UNPROFOR i tražila popis hrvatskih sela u koje se odmah mogla vratiti hrvatska vlast i ja sam pogledao njen popis i pitao je gdje je Cerić. Rekla mi je da je Cerić u Srbiji, a ja sam joj rekao da je to sto posto hrvatsko selo. Rekao sam joj da su tu došli četnici, zauzeli selo i ukrali sve. I stavila je na popis. A, da nije, onda bi čekali 2 godine da ih stave na popis. Mi smo onda birali Cerić za humanitarnu pomoć od početka do kraja. I kad je bilo sve gotovo poslije 3-3 i pol godine zahvalili su mi se što sam im pomogao i pitali me što ja želim.
Ne znam, bačvu engleskog piva i telefonsku govornicu. Šalio sam se. Šest mjeseci poslije dobio sam poziv da je kamion na putu, a u njemu telefonska govornica. 21. svibnja je bilo punih 25 godina kako je engleska britanska govornica postavljena u Vinkovcima.
Kako si uopće došao borit se u Hrvatsku i to u Vinkovce?
Kad sam došao i zašto sam došao. Evo, čovjek pokraj mene, zove se Rodney Morgan, vidio sam ga na televiziji kako daje intervju zašto je on došao u rat. On je bio vojnik, ja nisam bio vojnik, ja sam turistički menadžer. Nisam znao ništa o ratu, osim što sam gledao na televiziji. Rodney je rekao mi trebamo ljudi i ja sam rekao ‘dobro, nisam vojnik, ali ja ću ići’.
To je bio veliki šok za britansku vlast što nema više Jugoslavije, jer oni su bili na strani Jugoslavije protiv Rusije. Kao to je dobro da imamo Jugoslaviju na našoj strani protiv Rusije. Ljudi i danas misle da su Englezi na strani Srbije. To nije istina. Kad se sve raspalo oni nisu znali što da rade. Nisu pomagali nikoga kao vlast, pustili nas obične ljude da biramo I na ovaj način smo širili poruku da Hrvatska treba pomoć.
Ja sam došao avionom u Veneciju, pa vlakom do Zagreba i otišao na Tuškanac. Našli smo još 10 Engleza i Francuza koji su bili tamo i onda smo odabrali – idemo u Vukovar. Organizirali smo autobus, mislim da je to bilo 08. 11., i nas 20 je došlo do Vinkovaca. Spavali smo u Novom Selu i tamo smo imali obuku. Imali smo jednu pušku, jedan kalašnjikov, koju smo dijelili među sobom.
Mi smo trebali ići u Vukovar, ali u međuvremenu je Vukovar pao. I onda je došao netko i reko nam da možemo biti kod njih u Vinkovačkoj samostalnoj satniji i tamo sam bio skoro cijeli rat. Rodney je već bio u 109. brigadi.
Kako te se dojmila ta okrutnost Srba, posebno kad je pao Vukovar?
Mi smo bili na liniji fronte u Vinkovcima i nismo znali što se sve dogodilo. I u Vinkovcima su stalno padale granate, ali domaći ljudi se nisu bojali. I mi smo onda tako, nismo brinuli.
Jesi li se bojao kada?
Ne, nikada. Ja sam bio snajperist. Nitko drugi nije želio to radit, ali meni nije smetalo ni malo.
Kao snajperist uvijek si znao kada si nekoga ubio. Dođe li ti to nekad u san, je li razmišljaš o tome?
Bio sam sretan kad sam pogodio nekoga, ali nisam puno radio jer su Srbi bili dosta daleko od nas – 750 metara, što je dosta teško. Poslije rata, kada sam radio kao fotograf za Glas Slavonije bio sam u Nuštru na granici između okupirane i slobodne Hrvatske. I tamo su bile obitelji s jedne strane i druge strane. Kao sastanak. Ušao sam unutra tamo i vidio 2 dečka koja su pokazala bijes prema meni. Gledali su me kao da će me ubiti. Dečki od 14 i 16 godina. Srbi. Ja sam pitao ‘šta je tvoj problem sinek’, a on je rekao ‘ti si ubio mog tatu. Ja sam pitao koji je tvoj tata i on mi je objasnio. Ja sam se sjetio situacije. Rekao sam mu: “Žao mi je da si izgubio tatu, ali tvoj tata je bio glup. Tvoj tata je bio na puškomitraljezu i pucao u bolnicu. Je li to normalno? On je pucao na nas i ja sam pucao natrag. I on je izgubio život. On je kriv, ne ja.” I na kraju mi smo bili kao prijatelji. Bilo je jako čudno. Kad imaš problema kao što je ovaj, moraš to riješiti.
Kako si ranjen?
Ne pričam puno o tome. To je bio dosta težak dan i nije trebao biti. To je bila totalna glupost i ja sam totalno kriv za to. Mi smo mijenjali poziciju od Male Bosne do mjesta Trbošanci, što je malo dalje. Bio je peti mjesec i bilo je dosta mirno. Ja sam gledao plan i vidio sam da u šumi ima neka vojna baza. Nekih 500 metara dalje. Pitao sam zapovjednika što je tamo, a on mi je odgovorio ‘ne znamo’. Pitao sam ga ‘hoćeš da mi idemo pogledat’. Rekao je ‘hajde, ali pazi na mine’. Javila su se još dvojica. Jedan je bio Rusin, Janko. Otišli smo tamo i našli smo mine. Ja sam markirao mine. Bila je neka protutenkovska mina s antenom. Stavio sam moju kapu na to, da je pronađemo kad se vratimo. Onda smo došli do baze gdje sam rezao žice… Janku je bilo dosadno i rekao da idemo. Ja sam nosio neke mine koje sam deaktivirao. On je krenuo prema meni i eksplodirala je “pašteta”. On je bio u šoku i rekao mi da ga odvezem u bolnicu, dao mi njegovu pušku i počeo trčati. I onda smo čuli veliku eksploziju protutenkovske mine. Pero i ja smo digli Janka i nosili ga, međutim poslije par metara nas dvojica smo stali na minu. On je izgubio nogu do koljena, ja sam izgubio stopalo, a Janko je umro.
