Prošlo je više od mjesec dana od krvavog obračuna u Kaštel Kambelovcu u kojem su Mariu Boljatu Pajkiću nasilno prekinuli 36-godišnji život, a njegova majka još uvijek traži odgovore tko mu je uputio poziv i zašto, otkrivajući kako joj je poznat dogovor sklopljen na ručku poslije krštenja.
Maria Boljata mnogi su poznavali po obiteljskom nadimku Pajkić, koji je prelazio s oca na sina. Poznat je bio kao sportaš koji se bavio boksom, a koliko je bio uspješan govore i brojni pehari poslagani na polici u njegovoj dnevnoj sobi. Nedaleko police na nevelikoj komodi stoji njegova fotografija ispred koji gori tinjalica.
Majka Marija je u crnini, a na licu joj se odražava mir i duboka duhovnost. Da nije fotografije i tinjalice ispred, sve bi se zapravo činilo normalno, svakodnevno. Marija objašnjava kako je tješi pomisao da je njen Mario sada kod druge majke, također Marije, ali one Nebeske. “To me drži,” objašnjava.
Na fotografiji je lijep, mladi muškarac iz čijih očiju se nazire neka duboka i teška tuga. Govorim to Mariji, a ona mi potvrđuje kako je te tuge u očima svog Maria svjesna. Priča mi kako uopće tu nedjelju nije trebao biti u Kambelovcu, kako je trebao ostati na Visu gdje je imao apartmane. Zašto je došao, pitanje je koje mu nije stigla postaviti i na koje nema odgovor.
Nema odgovor ni na pitanje što se dogodilo tu nesretnu kasnu večer, ni tko je Maria točno nazvao da se nađu, a sve što zna je ono što je čula poslije njegove smrti. Priča mi kako se spremao za humanitarni meč, zbog čega nije dao da mu ugrade stent, iako je imao problema sa srcem. Objašnjava kako je sigurno tu večer obukao pancirku da ga ne bi ozlijedili u tučnjavi jer se nedavno vratio s lakšeg operativnog zahvata.
Spominjem joj dogovor koji se vodio taj dan za stolom, a prema kojem je trebalo ubiti Maria, a ona mi potvrđuje kako zna da je dogovor sklopljen na ručku poslije krštenja i kako joj je poznato i u kojem restoranu.
Čini mi se nevjerojatno, kao u filmu Kum gdje žene sjede s jedne strane i prave se da ne znaju odakle im dolazi novac, a muškarci puše poslije dobrog ručka i dogovaraju koga će ubiti. Još prije godinu dana tvrdila bih kako to u Hrvatskoj ne postoji, no danas sam itekako svjesna da, ne samo postoji, već se i događa.
Imena ljudi kojima ljudski život nije svetinja, a žive od prodaje droge, utjerivanja dugova, reketarenja, svodništva… poznata su u Kaštelima većini, a za njih zna i policija. Kaštelani ipak ne vole izgovarati njihova imena, iako naglašavaju kako to nisu fetivi stanovnici, već doseljenici iz Bosne i Hercegovine.
Policija ima pune ruke posla, a istraga se vodi protiv Jakova Šimića Jale za ubojstvo i pokušaj ubojstva braće Šuker i za sudjelovanje u tučnjavi, kao za i Tonija Vitaljića koji je još uvijek u bijegu, a prijavljen je i 29-godišnji Ivan Radović, koji je prvotno bio saslušan i pušten, pa ponovno priveden. No, zbog ubojstva Maria Boljata Pajkića i ranjavanja Joze Čabraje, koji je tu večer došao pomoći Mariu, raspisana je i potraga za Kaštelaninom Tomislavom Šoljićem s adresom u Zagrebu, a kojega majka Marija najviše i povezuje s ubojstvom njenog sina.
Inače, Šoljić je bio i žrtva pucnjave 2009. godine u Kaštel Lukšiću u narodnjačkom klubu Oaza, kada je vlasnik kluba Ante Grgić ustrijelio Šoljića u koljeno, te dvojicu koja su bila s njim: Mihaela Baruna u kralježnicu, od čega je ostao invalid i Stipu Ivandu koji je zadobio lakše ozljede ruke.
Marija povezuje Šoljića i s ranjavanjem Maria kod groblja, kada su ga pozvali na mobitel da dođe po neko pismo. Raspitujem se naknadno čime bi se Mario tako zamjerio Šoljiću, a moj izvor, koji naravno želi ostati anoniman, mi objašnjava kako je Mario bio snažniji od Šoljića, što je bilo opće poznato, a što mu ovaj nikada nije oprostio.
No, ono najvažnije zašto sam kod Marije je njena želja da ispriča istinu o svom sinu; kakav je bio i kako mu je izgledao život. Želi, naravno, i saznati istinu, a krivci da budu kažnjeni.
Foto: Cronika
Kao majka kada se vratite unatrag, što bi rekli, tko je bio Mario?
Da se vratim unazad, iz sadašnjeg razmišljanja, ja bi ponovno izabrala Maria za svoje dite i čitav njegov život bih čuvala ovako kao što sam do sada. On je bio dite s manama i vrlinama, kao što smo svi, ali njegovu dušu i njegovo srce kao majka poznajem najbolje. Tako da bih ga ponovno izabrala za svoga sina.
Kakav je bio kao dječak?
Famozan. Privržen. On je bio moj prilipak, kako drukčije da vam rečem. I ja njemu i on meni. Ja imam moju Anu. Ništa više nisam volila Maria od nje, al sam imala s njim nešto od samog začetka; od čuvanja trudnoće, od njegovih nezgoda: loma noge, loma ruke, potresa mozga. Bio je nestašan. Ali, najgore su te tri stvari koje su se dogodile, nesrića na motoru, to propucavanje i sad ovo.
A njegov život… svjestan je bio da nema podrške, da nema ništa… borba za život… baš se borio sam sa sobom za život. On je toliko ljudima pomoga da ja za to ništa nisam znala do sada, dok se ovo nije dogodilo.
Je li možete reći da je upao u loše društvo? Je li možete kriviti loše društvo za sve te događaje?
Ako ću ja nešto loše napraviti nije meni krivo društvo, već sam ja dozvolila tom lošem društvu da to napravi. Tako i ja mislim, on kao mlad, dite, 16-17 godina kad je vozija motore, to su bili oni dječji nestašluci koji su ga možda vodili u tom smjeru.
Ali, kao osoba nit je bio iskvaren, nit je bija pokvaren, nit je varao. Sigurna sam to. To 100 posto znam. I uvik je vodio neku borbu za pravdu. Neku borbu za pravdu i di triba i di ne triba. Tu je ulića. On sad da vidi vas, da je vama potrebno, on neće razmišljati jeste krivi vi ili je krivo ono, on će vama ić pomoć. Uskaka je i tu di ne treba i to ga je navelo na taj krivi put.
Znači imao je potrebu pomagati drugima?
Da. Evo, kako mi čovik govori, on je čuo na radio Kaštela kako je ženi u Gomilici potrebna pomoć, da nema ogrjeva, drva. On je uzea čovika i kaže aj samnom. Uzea je 900 kuna i ženi donija drva na kuću.
Kad je bija manji, možda je ima 15-16 godina, kako je meni mama živila na selu gori, zaklala bi prase pa bi mi dala jaja, dala bi suho meso, dala bi vino. Kad je ima 15-16 godina, pun frižider osta doma, kesa puna suhog mesa, ja došla s posla nema više od pola. Ja kažem, majke ti mile šta je sad, a on uzea to i odnia jednom čoviku invalidu u selo. Kaže on “mama ja sam odnia, on i tako nema, gladan je.”
Iša je kod vl. Zlatka Sudca. Bija je s jednom curom s Brda, a ona je bila tu na Badnju večer i rekla mi, teta Marija Mario me zva i reka je da moramo ić kod crkve Gospe od zdravlja i dat jednoj ženi 100 kuna. Ja govorim, pa ko će sad u devet sati navečer, zima vanka, koga ću nać. Mi došle, a tamo nema nikog. I ja zovem Maria i kažem mu da ću ja sutra, ako je nađem. “Nemojte me čekat ako mi to ne napravite i da samnom pričate. I da nikome nisi dala, već baš toj ženi.” Ja ko luda, ujutro se digla u 7 sati i išla tražiti ženu da joj dam novce.
Sve sam dućane obišla, svuda pitala i saznala di stanuje sa sestrom. Rekli su mi da je bolesna, a da joj je sestra narkomanka i da je tjera da prosi. Ja sam kucala na vrata i na kraju gurnula 100 kuna ispod vrata i otišla.
Hoću vam reći, on je stvarno ima srce za pomoć. Ovomu malom Denisu Boljatu, to isto nisam znala, uzea je i dici patike. Samo donija i istresa na pod i ide ća. Al, on se s tim ništa nije hvalio, već meni sad ljudi pričaju.
S jedne strane je imao potrebu pomagati i bio je sportaš…
I to je bio humanitarno isto. Ja sam mu rekla, sinko moj je li ti znaš šta se tebi sa tim svim događa, pa ostavi se boksa. Kaže on “makar me mrtvog iznili iz ringa, ovo je potrebno.” Valjda neka žena sa četvero dice. Uglavnom tribalo je biti humanitarno za tu osobu kojoj je bilo potribno. Kaže, “ja se borim za taj pojas, to je samo jedanput u životu i da se to humanitarno odradi za tu osobu.”
On meni nije pričao svoje poteze, tako da ja to ne znam, ni prave ni krive. Jednostavno ne znam.
Kada se počeo baviti sportom?
Kad je stasa u momčića. Šimundžija mu je bio trener i kod njega je on najviše bio. I boksački klub Mornar u Klisu, tu je isto trenirao. Dugo godina je trenirao.
Sad je na na Visu htio napraviti jednu teretanu di će dica boksat, di će se mladež skupit i boksati. Međutim to nije uspija, s obzirom da se ovo dogodilo. Eto.
Ljudi s jedne strane govore koliko su voljeli Maria, a s druge strane kažu da je imao drugu stranu, tamnu stranu života.
Normalno da će ispasti da ću ja kao majka govoriti o svjetloj strani, da neću govoriti o tamnoj strani. Ja najbolje znam njegove mane i vrline. Mi smo bili jako vezani. Uvik ima ljudi koji te vole i koji te ne vole. Nije njega cili svit volija. Uvik je bilo onih kojima je on bija kamen spoticanja i kojima je smeta. I normalno da ga ti nisu volili i da će reći i ovo i ono. Bija je ka i svaki čovik, ima je i svojih mana i vrlina.
Je li dijelio ljude na dobre i loše, one koji se bave sumnjivim poslovima i onima koji idu pravom stranom?
Njemu su bili svi ljudi isti. Oni ljudi koji su bili u problemu on je razmišljao o tome što je te ljude navelo da budu u problemu. On nije gleda njega na način on je problematičan, nego zašto je taj čovik doša da bude problematičan. Je li ga nešto, možda iz obitelji navelo da bude problematičan? On je uvik to postavlja.
Svi bi mi volili da nam se dite kreće u onom pravom društvu. On je meni znao reći, “ima onih s fakultetom koji su pokvareniji od onih koji su na ulici.” Takvo je bilo njegovo razmišljanje. Ja od toga ne mogu pobić. Sam taj Čabraja, tko zna kakav je njemu život bija da on postane takav. Znači, tome čoviku se tribalo pomoć. Sad govorim o njemu, a takvi ima x. Ljudima, ako se može pomoć, zašto ga ne izvuć iz toga.
Znači, ako ima potrebu da mu se pomogne, a društvo mu nije pomoglo, ljudi mu nisu pomogli, nego samo ga obilježe. Moj Mario je tu na mene. Ja isto gledam tako na čovika. Ne mogu ja čovika ako je doša do ruba provalije gurnit. Najlakše ga je gurnit, al čoviku triba pomoć.
I onda, moga Maria se gledalo možda kroz to što on tako gleda na ljude. I možda tu ljudi vide tu tamnu stranu, jer je takvim ljudima tija pomoć. On je bija otvoreno srce za svakoga, i za onoga tko ima i za onoga tko nema. Za onoga tko nema još više.
Kako gledate na ljude koji su ga pozvali da se sukobe, koji su pucali na njega?
Ja te ljude žalim. Molim Boga da njihovi anđeli ne ispaštaju njihove grijehe. A dragi Bog neka čini s njima ono šta su zaslužili.
Na primjer ovi ima osmero dice. Ta dica nisu kriva šta je njihov otac takvi. Ta dica su dobila već u startu kaznu, danas sutra kad narastu reći će im tvoj tata je ubojica. Ja da ponovno trebam birat ja bi ponovno birala moju situaciju. Meni je teško. Ja kad vidim moga Maria tu i kad znam njegovu dušu i njegovo srce, mene duša boli kad neko reče on je takav, a ja ga znam kakav je.
Neka selo priča šta hoće, neka govore vakav je nakav je, ja znam da nije. I mene ne treba niko uvjeravat ni u ovo, ni u ono. I ovi ljudi koji su sad u zatvoru, s jedne strane ja njih gledam da su to toliki materijalisti da njima ništa nije sveto. Njima je svet samo novac i zbog novca bi zgazili svoju obitelj i svoju dicu i svoje žene i svoje roditelje, da bi došli do toga novca.Tako na njih gledam.
Mario se očito zamjerio ljudima koji su vrlo opasni, a nije se bojao
Nije se bojao. On meni te ljude nikad nije ni spominjao, osim tog Šoljića. Ja samo za Šoljića znam da se njemu zamjerio. A na koji način… pretpostavljam po priči, znači to opet nije moja priča već kako kažu, on je Maria mrzia. Zašto ga je mrzia? Jer mu nije moga parirat u ničemu. Znači, on se njega jedino tia na taj način riješit, ubit ga. Jedino na taj način. To je moje mišljenje. Ja ne govorim ni da je, ni da nije, ali je moje mišljenje da je to to. Iskreno vam to govorim.
Virujte mi, nisam da ne mogu oprostit, al ovo je jako teško za reć ja tim ljudima mogu oprostit. Ja samo molim Boga da pravda izađe, zakonska pravda da izađe onakva kakva je. Neka samo Bog dragi iznese tu pravdu, a ne čovik, jer najlakše je dati sto tisuća eura sucu ili odvjetniku ili ovome ili onome da ih opravda.
A, kako će oni živjeti sa tom savjesti da su ubili jednog mladog čovjeka koji je doša, kako kažu da su mu rekli, ajde oćemo li jedan na jedan. A onda je njih pet-šest došlo. Najprije su ga, koliko sam čula, sa toljagama… Čovik mi kaže, Mario nikad nije stao uza zid. Uvik je sta na sredinu. A ovi put ih bilo toliko…kaže 15 ih je bilo na njemu. Znači, on se nije moga s njima borit. Oni su sa toljagama, s tupim predmetima njega izudarali i pucali na njega. To je bilo nagnječenje mozga, to je bilo ajme.
I virujte mi, meni još nije ta istina rečena šta je bilo. Jer ja ne znam kako bi mogla podnit da znam točno kako je moje dite ležalo na podu. Ja samo znam, kad sam došla doli i kad sam došla isprid njega, nisu mi dali da dođem do njega. Ja sam njega samo gledala kako leži. Masa momka leži na podu. Ja sam gledala samo kao majka, klečala ispred njega 5-6 metara, jer nisam mogla doć isprid njega. Samo sam mu tila stavit ruku ispod glave. To nisam mogla.
Ja sam imala osjećaj da on meni diše. Ja sam imala osjećaj da je njegovo tilo samo to učinilo. A nije. On je bija mrtav.
Vama su javili?
Ja sam bosa trčala. Bila sam u jetrve. Samo sam ogrtač, jer sam već bila legla, samo sam ogrtač stavila na sebe i bosa sam išla. Samo sam pitala di mi je Mario, di mi je Mario. Kad sam došla tamo više je bilo gotovo. Meni je diver prvi doša. Gleda mu je puls. Kaže, Mario je mrtav. Kad je on jetrvu mi zovnio i reka Mario je mrtav. A šta da vam rečem šta je meni bilo.
Ja sam tolko u momentu sabrana, a kad počmem pričat o njemu, kad vidim njegovu sliku on meni samo živ prolazi ovako.
Mario je vjerovao u Boga?
Je. I to dobro. Sa njim sam stavila njegov molitvenik od dida mu. Da vam sad pokažem njegov album di su bile dječje slike njegove. Sve je izvadija vanka i stavija sve svete slike. Kao dite je on to stavija. Uvik je virovao u Boga. I u Taboru je bija.
Vjerovao je u Boga, a nije mu se bilo teško potući? Kako to objasniti?
Zato što je uvik tjera neku pravdu. Letija je i za koga triba i za koga ne triba.
Od čega je Mario živio, što je radio?
Mario je dobija veliku odštetu kad je nastrada s motorom. U prometnoj je bija suvozač. Dva dana nismo znali oće preživit. Posli je ima problema s nogom, osta je invalid.
Život ga je naučija da pazi na to. Život ga je naučija da to uloži pametno. Kao maloljetniku ja sam taj novac čuvala i držala, dok on nije odlučio sebi nešto uzeti. Ovi momak što je bija s njim mu je i zemlju jednu da. Odvjetnik Vučica mu je isposlova tu veliku odštetu.
Ja sam mu pomogla koliko sam mogla. On nije ima nikoga osim mene.
Išao je na duhovne obnove?
Je. Iša je dva puta na Tabor, iša je i kod vl. Zlatka Sudca, bija je dobar s fra Jerkom. I na našu molitvenu zajednicu bi doša. Često je iša u Gospe od zdravlja, ispovidija bi se.
Kako je došao do vjere?
Uvik je on bia u tome. Još ka malo dite. On je živija s vjerom i Bogom stalno. Naš don Miro Šestan ga je volija. Bija je baš neki dan i oči mu se napunile suzama.
U mjesec dana je bija dva puta kod vl. Sudca. Imao je iskaznicu i reka da je invalid i pustili su ga. Ja sam ga pitala, Mario jesi sjedia u prvom redu, jesi šta duhovno osjetio. Kaže on, “mama, mene ako Bog vidi, il ja bio u zadnjem redu il u prvom, on mene vidi”. Imao je čvrst vjerski karakter i ja mu tu nisam mogla ništa svoje nametat.
Je li imao planove?
U zadnje vrime je govorio, “majko maknit ću se na Vis, živit ću tamo”. I onda je samo to reka,” želim se maknit od ovoga šljama, jer ovi ništa ne znaju već samo grupno napadati i ubit čovika njima nije ništa.” Kao da je zna šta će mu se dogodit.
Kakav je bio sa svojom kćekicom
Kada bi bio s njom vidilo se da je otac i da to dite voli. Meni je ona njegov produžetak sada.
Je li teško živjeti sada bez njega
Je. Koliko god ja pokazivala naizgled da imam hrabrosti i da sam čvrsta, ali momenti su momenti kad me to prilomi. Kad pogledam u njegovu sliku, kad pogledam u njegove oči samo mi prođe njegov život. Nije lako. Odem svaka dva-tri dana na groblje, pomolim se i ispričam s njim. Navečer stanem i gledam zvijezde i tražim njega. A onda legnem u njegov krevet, zagrlim njegov jastuk koji još miriše na njega.
Život mu je bio turbulentan. Ja rečem da je on bio pozitivni buntovnik. Baš pozitivni buntovnik.
Foto: Privatni album
