Vladislavčanin Josip Bartoš sa suprugom je osjetio sve dobrobiti projekta koji im je omogućio pomoć geronto domaćice. Upravo stoga zaželio je da se projekt nastavi, jer kako je rekao, najgore je kad imaš, pa nemaš.
Današnji život ubrzan je, moderan i bez puno mogućnosti brige o roditeljima, koja se dodatno smanjila zbog iseljavanje mladih iz Slavonije. A, pomoć je u određenim godinama zaista potrebna. Odlazak po namirnice ili lijekove u ljekarnu, ali i pomoć u kući i oko nje, ono što je korisnici projekta “Život kakav želiš, zaželiš Vladislavci” trebaju i žele, a geronto domaćice im omogućavaju.
“Kako ne bih bio zadovoljan! Ipak smo supruga i ja blizu 70 i puno nam znači pomoć, od trgovine, apoteke, pošte, a ovo drugo prilagodimo nekako. Stvarno je prava stvar, ne može biti bolje. Samo da nastave tako,” ispričao je Josip Bartoš, koji zajedno sa svojom suprugom koristi dobrobiti projekta financiranog iz EU fondova.
Na pitanje ima li potrebe da se projekt nakon završetka nastavi rekao je: “Najgore je kad imaš nešto, pa onda nemaš. E, to je malo teže.” Na pitanje je li to ona židovska kletva…” nasmijao se i rekao:
“Ja sam starog kova, pa se držim tih poslovica. Mi smo navikli na te izreke i taj život. Kad živiš skromno i napreduješ to je dobro, al’ kad ti je dobro, pa padneš dolje, e to je gadno. Ova pomoć nam stvarno puno znači.”
Na pitanje je li im teško pala izolacija za vrijeme pandemije, Bartoš je objasnio:
“Mi smo stariji, pa nama nije to tako strašno. Malo je bilo u početku kad je bio lockdown. Ono je bilo katastrofa.”
Sad kad je sve to prošlo, sjednete li često sa svojom geronto domaćicom uz kavicu i čašicu razgovora?
“Imamo mi djecu i unučad, ali rade svi i nemaju vremena, a jedan je i otišao u Njemačku. Imaju oni svoj život i ne bih ja njima sad nametao ove staračke teme. Onda kad dođe naša geronto domaćica nama dobro dođe i za popričat i popiti kavu. Malo popričamo, čuješ ovo, čuješ ono. A, da ne pričamo o pomoći, to je velika stvar.”
Pomogne li Vam i u uređenju oko kuće? Možda čak i u vrtu?
“Mi smo naučili sve imati, pa smo posadili i paprike, paradajza, krompira… Sve mi to napravimo zajedno. Uvijek ima posla, nikada nam nije dosadno. Ja sam inače takav, uvijek volim nešto raditi. Evo, danas smo dobili i piliće, pa se treba i o njima brinuti. Ali, svako popodne pronađemo vremena za popiti kavu i sa susjedom koja je još starija od nas. Jedno sat vremena pijemo kavu, “traćkamo” i blebećemo, hahaha! I prošao dan.”
Onda je vama lipo.
“Imao sam vam ja zanimljiv život. Nisu me htjeli primiti da se školujem za milicajca, pa sam se zaposlio sa 15 godina u “kašikaru” i imam preko 40 godina radnog staža kao majstor. Nisu me htjeli primiti jer mi je tata bio na Križnom putu, a svi moji su bili kolonisti u Njemačkoj i normalno nisam mogao ići u tadašnju miliciju. I ja sam se razočarao i odmah sam se zaposlio u “kašikaru”. Reko sam neću sad u nikakvu školu. Kad ono što sam želio nisam uspio, e neću sad nigdje. I evo, radio sam do prije desetak godina. Imam svoju radionu i popravljao sam svašta. Znam sve popraviti, i bicikle i veš mašine i vodovod…Svašta, ma nema što ne znam. Treba ljudima pomoći, a meni nije nikad bilo dosadno.
Vi ste bili i samohrani otac. Sami ste neko vrijeme odgajali svoju djecu.
Da, sam sam odgajao dva sina. Sve sam. Kuhao, prao, brinuo se o njima dok se nisam ponovno oženio. Žena je dovela svog sina. I nikada nismo pravili razliku među njima. I danas je tako kada su odrasli. Kako damo jednome, tako i svima drugima.
Je li lijepo živjeti u Vladislavcima?
Svakome je u svom mjestu najljepše, a meni u Vladislavcima. Možda i nije tako, al’meni je najljepše tu. Tu sam se rodio, tu sam sam odrasto… Šta meni može zamijeniti moje Vladislavce!? Pa, nema šanse. Još sad kad imamo i pomoć preko ovog projekta, super je i ženi i meni. Samo da potraje, zaključio je Josip Bartoš.
